Предавање о Новосадској рацији одржано у Сивцу

„Прошлост је, наравно, оптерећена и неким ружним стварима и, када говоримо трагичним страницама наше историје, ми то не чинимо мотивисани жељом за ширењем реваншизма и презира према суседним народима. Напротив, ми Срби немамо ту исконску потребу да некога мрзимо. Ми смо чеда светог Саве, ми смо остварен народ са дугим историјским трајањем и природно је за српско биће да не заузима став супериорности према било коме. Богу хвала да је тако и то је наслеђе светог Саве које се баштини у нашем народу већ вековима. С тим у вези, ми имамо обавезу да негујемо културу сећања и да кажемо и оно што је ружно. Ако ми покажемо способност да превазиђемо најтеже епизоде из наше историје, ми ћемо имати шта да кажемо нашим светитељима. Сарадња са Мађарском у данашње доба је за сваку похвалу и причање о свему оном што је и ружно је једини начин да будемо правилно схваћени а не да причамо тајно и иза леђа. На крају крајева, нема више Удбе, нема Титове Југославије, нема више страха и ми треба да сведочимо истину и само кроз то сведочење ми ћемо схватити пуноћу историје српског народа и који су путокази ка грађењу наше перспективе.“

У оквиру прославе Светониколајевских дана, историчар Мирослав Илић одржао је у сали Дома културе у Сивцу предавање под називом „Ледена тишина“, чија је тема била рација у Новом Саду и јужној Бачкој 1942. године. Илић је навео да се нити један злочин не треба гурати под тепих, али и то да су две државе, Србија и Мађарска, дочекале историјски моменат да су њихове везе никада јаче и међусобна сарадња никада већа:

Према доступним подацима, у јужној Бачкој 1942. године, у току Рације, убијено је скоро 4 хиљаде људи, од тога преко 2 и по хиљаде Срба, нешто више од хиљаду Јевреја, а такође је страдало и неколико десетина Мађара, Русина, Рома и Руса. Иако је српско-мађарска прошлост била прожимана нимало пријатним историјским догађајима, данашња интензивна и обострано корисна сарадња две стабилне и суверене државе какве јесу Србија и Мађарска говоре о томе да историја јесте учитељица живота и да се на крају увек може наћи компромис у правцу раста и развоја.